Kraj mirnog sna
I tako je jedan dan dijabetes došao u naš život. Tada smo shvatili da više nikad ništa neće biti isto. I nije.
Djevojčica Paula je imala nepunih 5 godina kada nismo ni slutili da se nešto ozbiljno sprema. Imala je jak miris, puno se znojila iako se često tuširala. Mi smo mislili da je to prolazno. Proći će kao što su do sada uvijek prelazile i prehlade. No, stanje se nije promijenilo ni sljedećih dana. Pila je čašu za čašom vode, a posjetili smo i svaki WC u našem gradu. Ja, netko tko tada nije ništa znao o dijabetesu, sam se čak znala i ljutiti na nju kada bi me digla s kave u nekom kafiću i vodila u WC. Njoj se, govorila je, jako jako piški. Na žalost, nije izmišljala. Dijete koje se od izlaska iz pelena nije nikada popiškilo u krevet je postalo dijete koje piški u krevet svaku noć, a nekad i više puta u noći. Pitala sam se što se tebi događa draga moja.
Google, a kome drugom da se obratim, je tada dobio moj upit (mokrenje, žeđ). Prvi link je bio dijabetes, a drugi upala mokraćnih kanala. “Naravno da je upala mokraćnih kanala. Dijabetes nije za djecu.”, naivno sam mislila. Ajde dobro, ići ćemo sutra kod doktorice pa ćemo biti mirni. No, nisam bila ni svjesna da je to zadnja noć koju ćemo u miru spavati.
Doris Sandalić-Bailo (Zadar)
Na pregledu je doktorici sve bilo jasno. Glukometar je pokazivao 27,8 mmol/l te mi je rekla da sada ne idem nigdje drugo nego u bolnicu i da će nas ona najaviti. Pitala me tada:”Možete li sami? Treba li netko ići s vama?” “Mogu naravno sama” rekoh, a onda me oblio hladan znoj.
Dolaskom u bolnicu oko nas se skupio cijeli tim liječnika, sestara, stažista. Svi su nas nešto propitkivali, a ja sam odgovarala u polubunilu. Shvatila sam da moramo ostati u bolnici. Mi i naša malena Paula moramo naučiti živjeti s našim novim stanarom. Šok. Nevjerica. Suze. Krikovi djeteta.
Doktor je došao do nas i tražio da odemo s njim u ured. Suprug je išao, a ja sam ostala s Paulom. Dobili smo potvrdu da naše dijete ima dijabetes tip 1 te da će već danas početi dobivati inzulin kako bi moglo živjeti. Kako se to moglo dogoditi? Gdje smo pogriješili? Zašto baš nama? Svašta čovjeku prođe kroz glavu. Plač i tuga se izmjenjuju.
Naša mala princeza sada plače. Razvlače je sestre ne bi li joj stavili kanilu na ruku. Ona se ne da. Rita se. Moli me da im ne dam da je diraju. A ja plačem i držim je. Nikad s njom nismo grubo postupali, a oni sada je bez milosti čupaju. Dođe mi da iskočim iz kože i da plačem i bježim od svih njih i da im je uzmem i da odemo i da zaboravimo ovaj dan. Pravimo se kao da ovaj dan nije ni postojao. I onda će on nestati. Koja iluzija.
Dani u bolnici su bili teški. Prva noć je bila preteška. Preteška i za mene koja zna trpiti. Osijećala sam da se raspadam. Plakala sam no pri tom pazivši da me Paula ne vidi. Nju sam tješila i govorila da ćemo se brzo opet igrati. I nisam joj lagala, ali prešutila sam joj tada da ipak neće biti onako kako je navikla. Sestre su nas posjećivale svako sat vremena i svaki sat je bila nova borba. Ubodi, uzmi trakicu, izmjeri, pa opet za sat vremena. Dan je prošao no noć je bila još teža.
U jednom trenu sam legla na kauč i izgovorila: “Bože dragi, ja više nemam snage” i zaspala kao da se predajem i nestajem. Usnula sam par minuta i u jednom trenutku sam osjetila da me neka ruka podiže i kaže mi: “Možeš ti to. Ti si jaka. Ti ćeš pomoći svojoj Pauli.” Hoću i mogu i moram. Hvala ti dragi Bože što si me tada podigao i dao mi snagu koju i danas imam.
Svanulo je, sada opet iz početka.
Živimo s dijabetesom skoro 3 godine. Svaki dan je novi izazov no nikada nismo dozvolili da naš život stane.
Daniela Cvitanović Zadar
